poezija trenutka

uvek si prisutna
i kada želim da se premestim
u drugu stvarnost
kada hoću samo misli da pošaljem
tamo gde je praznina
kada hoću srce da ubedim
da uzalud je sve
uzalud se  uvek nada
uvek je sve iluzija
a to radi i sada
ne pusta da razum mu gospodari
a razum pusta da srce se prevari
kada  ne sluša ovaj materijalni svet

duša moja
vekovima nalazi tvoju
u vremenima tuge i sreća
mi smo jedno
ideje nas vode
na razne daljine
putujemo  snovima
želim i stvarnost ova
da bude deo nas
da te u naručju držim
i strasno ljubim
dok mirišu jorgovani beli

vetar odnosi lišće
tvoj lik odzvanja
u žuboru reke
u kamenju koje gazim
daleka želja moga srca
volim te u snovima
reka razdvaja
most  ponovo spaja
kao i naše duše univerzum
želim da te nađem
u tišini stopim se u jedno

Dok talasi lome se u meni
ti posmatraš mudro, ćutiš sa strane
na polju cvetaju neveni
a ja čekam da zora sa nama svane

Reka me teši, ohrabruje, budi
vetar mi šapuće bajke nove
zrikavci pevaju , pusti, sama srećna budi
budućnost mi daje samo nemoguće snove

Ne znam kako da shvatim
što ponekad razmenimo koju reč samo
sasvim spontano želim da te pratim
a često pogubim se tu i tamo

Oprosti, možda i nisi ona koju čekam dugo
možda se univerzum igra, a možda tama
ali moje srce ne zna šta bi drugo
no da se zaljubi i peva o nama

Pesma zrikavaca i šum reke
pod zvezdama posle kiše
misli mi lutaju neke
a želim da bude tiše

U ovom dosadnom gradu
gde sretosmo se skoro mi
gde sudbina ne daje nadu
no samo pogledima mami

Tu nikakve bajke nema
već težak rad i trenutak koji
ništa na vidiku lepo da se sprema
samo povremeno pogledi tvoji

Al i to s tobom kratko beše
Ne da sudbina il ko zna ko
da lepi događaji nam se smeše
nego ti ode i to je to

Sad prolaze mi ovi dani
u tišini mašti  i snu
hej sudbino odlazi vani
ne trebaš mi ja odlučujem tu

Želim tvoje oči da gledam
tvoj glas da slušam hoću
i ne neću da se predam
želim da volim ne samoću

taj tvoj pogled slatki
iz daljine
i odmah se izgubim
zavodiš ili se igraš

nekoliko običnih reči
pa ćutimo
ćutimo posle dugo

a želim da dodirnem te
lagano kao povetarac
pratim te
osetim svaki tvoj drhtaj
uživam u tvom osmehu

na proplanku nekom
milujem ti kosu
šapućem ti bajke

ovo veče koje na proleće miriše
puno je tebe
pogledi kao skriveni i običan razgovor
i dalje ćutim
srce oseća strast a nije spremno
puno analiziranja i razum reče
da nemam vremena za ljubav

ne znam gde te duša i kada srela
sem da se privlačimo jako
od kad se sretosmo ovde

ćutiš i ti
i tako ćutimo često
a srca se osećaju i vole

Odavno već  osećam te
tajanstvenost tvoja
pogledi kad nam se sretnu
ko odsjaj sunca
talas topline
preplavi prostor između nas
a znam ti samo ime

Zašto
kad  mislim
da odlaziš iz mog sna
ti se javiš
i opet zatreperi srce
kao da si ovde
u mom zagrljaju

Želim
ne samo da sanjam
tvoje dodire
u noći tišine
i neispunjenih strasti
želim da osetim te stvarno
iako je san
sad jedina stvarnost koju imam
želim
da dotaknemo svemir
u zagrljaju mekom
ne samo da sanjam
tvoje nago telo
u virtuelnoj ekstazi nekoj
znam
da tvoje srce
sad za drugom čezne
a ja lutam na granici
nepostojećeg trenutka
i odsanjanog sna
sve je ipak samo želja
i iluzija ovog vremena