Јесењи ветрови ломе тишину
гране лелујају у хладној ноћи
музика лагана носталгију буди
знам поново некада
волети тебе ја ћу моћи
Кад многи снегови прођу
и природа буди се снена
ја њена пратиља бићу
клицаћу Сунцу чекајући нова времена
И пролећа после кад дођу
расцветала мирисна зелена
када ласте ми певају песму
а ја будем већ матора жена
И лета многа претопла крену
мириси пробуђених река мора
ја седећу негде на песку меком
у сенци неког густог бора
Чекаћу те у ноћи
да случајно свратиш
на разговор кафу ил` шетњу дугу
тренутак љубави ми вратиш
носталгију младости и љубав другу
mislim...
greškom te zavoleh..
možda...
kaže mi prijateljica da me boli
nisi sa mnom
kažem ne...
ma ne razumeju me
ni ja sebe
ponekad ni tebe...
trenutno mi nedostaje
ispijanje kafe sa tobom
tvoj glas
tvoje oči ...
samo da si tu
u prostoru pored mene...
Da sam neko drugi
po tvojim merilima
muškarac za tebe
da li bismo se sreli?
Da živimo u istom gradu
da li bi te primetio
pored svih drugih
koji-e bi primetili-e mene.
I da se upoznamo tada
da li bi te voleo?
Da sam neka druga
po tvojim merilima
žena za tebe
ne znam da li bismo se srele
da li bi te primetila
pored svih drugih
koji-e bi primetili-e mene.
I da se tad upoznamo
da li bi te volela kao sada?
