poezija trenutka

Stalno u mislima s tobom sam
kao i dalje traje onaj aprilski dan
ponekad navratiš i u moj san
al sve prolazno ovde je to već znam.

Samo čekam ljubav godinama
a sada me opi toplina tvoja
ponese želja i mašta moja
da ne lutam više sasvim sama.

Onda kada ljubav u srce ušeta
i sve nestvarno se čini stvarno
sve kao iz bajke uzvišeno bajno
više ništa nikada ne smeta.

Al stvarnost ide ne pita više
želja li je nečija ili java
ona samo trenutak sad očitava
pusta da vreme nekad sve izbriše

Pustam nek traje
osećaj ovaj
iako znam
da ko zna kada srešćemo se
Ti nisi iz moje bajke
ti drugog čekaš
a ja samo zanesena
sve vreme od kada
pogledi sretoše se
i duše prepoznaše
U svakom zraku Sunca
u tišini večeri
u snu koji beži
ja osećam te
Ali znam da ovo
neka druga realnost je
i da sve ovde prolazno je

Neka srce luduje
ne zna ono za realnost
šta se sme a šta ne
za moral  za godine
ni to što nisi ti za mene
ni ja za tebe
njemu svejedno je to sve
opija se u tvojim očima
u tvojoj kosi
na tvojim usnama
svaki jedinstveni trenutak
živi samo za sebe
jer zna da sve prolazno je
i kad mi se javiš i nasmeješ
i pogledaš me
sve druga realnost je
satkana od sna i želje
da želiš me 

uvek si prisutna
i kada želim da se premestim
u drugu stvarnost
kada hoću samo misli da pošaljem
tamo gde je praznina
kada hoću srce da ubedim
da uzalud je sve
uzalud se  uvek nada
uvek je sve iluzija
a to radi i sada
ne pusta da razum mu gospodari
a razum pusta da srce se prevari
kada  ne sluša ovaj materijalni svet

duša moja
vekovima nalazi tvoju
u vremenima tuge i sreća
mi smo jedno
ideje nas vode
na razne daljine
putujemo  snovima
želim i stvarnost ova
da bude deo nas
da te u naručju držim
i strasno ljubim
dok mirišu jorgovani beli

vetar odnosi lišće
tvoj lik odzvanja
u žuboru reke
u kamenju koje gazim
daleka želja moga srca
volim te u snovima
reka razdvaja
most  ponovo spaja
kao i naše duše univerzum
želim da te nađem
u tišini stopim se u jedno

Dok talasi lome se u meni
ti posmatraš mudro, ćutiš sa strane
na polju cvetaju neveni
a ja čekam da zora sa nama svane

Reka me teši, ohrabruje, budi
vetar mi šapuće bajke nove
zrikavci pevaju , pusti, sama srećna budi
budućnost mi daje samo nemoguće snove

Ne znam kako da shvatim
što ponekad razmenimo koju reč samo
sasvim spontano želim da te pratim
a često pogubim se tu i tamo

Oprosti, možda i nisi ona koju čekam dugo
možda se univerzum igra, a možda tama
ali moje srce ne zna šta bi drugo
no da se zaljubi i peva o nama

Pesma zrikavaca i šum reke
pod zvezdama posle kiše
misli mi lutaju neke
a želim da bude tiše

U ovom dosadnom gradu
gde sretosmo se skoro mi
gde sudbina ne daje nadu
no samo pogledima mami

Tu nikakve bajke nema
već težak rad i trenutak koji
ništa na vidiku lepo da se sprema
samo povremeno pogledi tvoji

Al i to s tobom kratko beše
Ne da sudbina il ko zna ko
da lepi događaji nam se smeše
nego ti ode i to je to

Sad prolaze mi ovi dani
u tišini mašti  i snu
hej sudbino odlazi vani
ne trebaš mi ja odlučujem tu

Želim tvoje oči da gledam
tvoj glas da slušam hoću
i ne neću da se predam
želim da volim ne samoću

taj tvoj pogled slatki
iz daljine
i odmah se izgubim
zavodiš ili se igraš

nekoliko običnih reči
pa ćutimo
ćutimo posle dugo

a želim da dodirnem te
lagano kao povetarac
pratim te
osetim svaki tvoj drhtaj
uživam u tvom osmehu

na proplanku nekom
milujem ti kosu
šapućem ti bajke

ovo veče koje na proleće miriše
puno je tebe
pogledi kao skriveni i običan razgovor
i dalje ćutim
srce oseća strast a nije spremno
puno analiziranja i razum reče
da nemam vremena za ljubav

ne znam gde te duša i kada srela
sem da se privlačimo jako
od kad se sretosmo ovde

ćutiš i ti
i tako ćutimo često
a srca se osećaju i vole