poezija trenutka

Želim da poslednji put joj napišem stih
i ne osetim ništa više
i da imam bogatstvo svo dala bih
da nekako sećanje mi izbriše

Razum mi više gospodar nije
srce mi luta u snu sneno
nema gde da se skrije
da ne oseti srce njeno

Da li naš susret tajnu ima
ne raspoznajem znak ni dobar ni loš
jer razum poruke ne prima
a srce se ne budi još

dok zrikavci pevaju
ptice mi se noćne javljaju
i trava se sprema na počinak
reka šušti davni stih
„ti si moja muzika“

ne raspoznajem znakove još
ali osećam te
u svakom dahu vetra

nije me lako voleti
ne može se sa mnom
 u dubinu
isuviše sam neprilagođena
za ovaj svet
previše pravila i morala
previše zabrana
u samom ljudskom umu

ne može se sa mnom
nema tamo ono što tražite
nema materijalnog
samo duša
to je sve što imam

možda me lome sitnice
glas tvoj drag
ptice sećaju na sreću...

nije li užitak u prirodi
nešto poput orgazma
i bolje...
nisu li snovi  ista stvarnost
u paralelnom  svemiru
gde se srećemo često...

ovaj svet je tako ograničen
ljudskim pravilima
novcem, bogatstvom...

zato me lome sitnice
ljubav koja ograničava sebe
uronjena u materijalno...

no može se i voleti
bez reči, dodira, pogleda,
obećanja...
sasvim jednostavno
voleti se
tek tako...

Volim te
na neobično običan način
neobično običnom ljubavlju
sačuvanoj
kroz neke prethodne živote
gde sretale smo se

Eh kad bi znala
sve tajne svemira
pa da odmah znam
sve kroz vekove o tebi
o sebi
ovako se još samo
nalazimo u snovima
i raspoznajemo glasovima
a ko plavi cvet smo
što se utapa u boju neba
samo što još uvek
sve mu je novo
posle prvog otvaranja latica

ćutim zbog

sebe

 tebe

            drugih

daleki predeli

nestvarni gradovi

tražim te

a kada sretnem

ne znam ko si

zašto

ova virtuelna stvarnost

budi  strast

vežbam strpljenje

kazaće mi se

sve u svoje vreme

ionako je sve ovo

svet snova dalekih 

želim

da budem vetar u tvojoj kosi

da uzburkam je silinom svom

a ujutru u hladnoj rosi

budim se u zagrljaju tvom

na proplanku dalekom

van svih ljudi i graje

na jastuku mekom

šapnućeš mi ljubav šta je

i postaću povetarac nežni

lagano kliziš niz moje telo
u tišini noći

u snovima se javiš
da dirneš moju dušu

pamtim tvoje dodire
ali mi uvek nekako brzo odletiš

sve je samo tren spoznaje
u ovoj dimenziji nestvarnog  vremena

NA RUBU TVOJIH USANA
NAĐEM SE SVAKI PUT
KADA DOLAZIŠ I ODLAZIŠ
U SNU SANJAM DA IH LJUBIM
A NASTAVLJAM DA GLUMIM
DA ME NE DOTIČU TVOJI DODIRI

KOMPLIKOVAN JE MOJ SVET
NE ZNAM DA VOLIM
NA UNIVERZALNI ZAMALJSKI NAČIN
I NE BI MOGLA DA TE PRATIM
U TVOJOJ SREĆI
MOGU SAMO DA ŽIVIM BAJKU
U NEKOM BUDUĆEM SNU
KADA SE TAMO NAMERNO SRETNEMO

To će da prođe
kao i svaki neuspeli
trenutak sanjane ljubavi...

Samo me očarala
tako brzo
kao da se igra
šetala je mojim emocijama

i ja sam postala nekako
previše osetljiva
možda i malo ranjiva
jer ona oseća moje nemire...

Samo stisak ruku na početku
na kraju...

Ja ne znam da čitam emocije
ali ona me pročitala
i svesno beži
(toliko bar osećam)


znam ja sam hladna vanzemaljka
ne uklapam se u njen svet...

Tražim te u snovima
lutam nekim nepoznatim predelima
među nepoznatim ljudima
želim da te nađem
ali uzalud te tražim...

Kosmička energija
ne daje odgovore
anđeo ne želi da pomogne
trebam sama
da prođem zemaljski pakao
da bi te srela negde...

Nekad pomislim da si to ti
kad titraji srca podignu alarm
ali shvatim
da to srce je zavedeno
željom da ljubi...