poezija trenutka

prekineš tišinu
uzburkaš mi strasti
i daš nadu
i sve je kao na filmu
neizvesno
nestvarno lepo
dok ne počnu zapleti
možda ipak
možemo drugačije
u harmoniji
da živimo ljubav 

Tišina
Igra prekinuta
Ne znam ni da li te dovoljno znam
Za ovaj svet
Sem da kao nastavljamo negde

Znam samo
da očarala si me
kada prvi put te ugledah
u kutku tom
našeg ženskog prostora

Iako mi srce
još bilo čeznulo
za drugom nekom
nedostižnom  mi ženom
ti mi pomuti osećanja

No čini mi se
kao da mi izmičeš
u ovom virtuelnom svetu
kao da jurim za oblakom
na proplanku nekom

Mislim na tebe
osećam te dahom vetra
iako si tako nedostupna
mom svetu snova

Zapletena sam u mrežu
gde ljuljanje mi prija
ali nema izlaza
da me vine da letim

Kako da prekinem
tu nit koja nas spaja
bilo bi suviše bolno
a ne volim bol

Mislim na tebe
upijam te zrakom duge
dok napolju kiši

A ćutim
jer reči me zamaraju
kao što i život to čini

Ne mogu da volim te stvarno
jer u istoj bajci nismo
ti princa čekaš

U mašti te slikam
bojim toplinom srca
dodirujem talasima ljubavi
slušam zvukom povetarca...

Dodirni me u iluziji vremena
ionako ništa nije stvarno
sve je samo igra uma i srca
uzburkanih strasti i želja...

Богињо
недодирљива за мој свет
зачарала си ме брзо
опила нектаром срца
милујеш ми душу
и како да одем од тебе
чари не престају
пустиња ми не прија
топло ми је с тобом
и волим да тако зачарана
тумарам сновима среће
и волим те
у зачараном нашем кругу

šta da tražim ja tu
kad zagrljaj drugog sanjaš
ne želim da maštam ni u snu
ne želim ni ti da mislima uranjaš
u moje  srce što želi da je hladno
a pretoplo mu kad i misli samo
da sve je s tobom tako spontano skladno
a zna da ti si negde tamo
gde neko drugi čezne za tobom
i ti za njim ko pravi par
zato ne znam šta sa sobom
to što osećam je pogrešan dar
da stalno srce pulsira ludi
za nekim drugim srcem traži moli
i nikako da se iz sna probudi
da shvati da stalno uzalud voli

Додирни ме
невидљивим нитима
неоткривене тајне
ходајмо опет заједно
измаштаним улицама
виртуелног града
наши светови
део истог сна
који чека да види истину
свакодневица матрикса
заклања нам светлост
исте звезде
где наше душе бејаху једно
Воли ме
невидљивим нитима
свемогуће искре
волим те
од самог почетка
када само слутих да си ту
Додирни ме ноћас
невидљивим нитима
свемогућег сна
и сањајмо
сањајмо...

кад погледи сретоше нам се
у тај трен
у очима њеним
цео свемир пулсира
окупах се у шаренилу боја

а осмех њен
вину ме у лет
пространством среће

ах та љубав кад зачара
срце се топи
у таласима наде
да додирнуће њено срце
да заједно певају
песму свемира