poezija trenutka

Ne želim da i tebi  samo napišem stih
opisujem kako čeznem i neobično volim
a stvarnost sa tobom da osetim bih
ne samo san da sanjam te molim

ušetala si tiho i neočekivano
ko iz neke bajke lepa princeza
i kao da mi je sve poznato i ništa strano
da postoji oduvek neraskidiva veza

i sad ne znam sa tobom šta ću
da čekam i stihove ti pišem
ili da kažem sebi staću
iz razuma i srca da te izbrišem

ili da možda se molim
da svemir mi putokaz da
da smem da te volim
i da nije ovo samo tren nekog prošlog sna

kada sam te volela

Želim da poslednji put joj napišem stih
i ne osetim ništa više
i da imam bogatstvo svo dala bih
da nekako sećanje mi izbriše

Razum mi više gospodar nije
srce mi luta u snu sneno
nema gde da se skrije
da ne oseti srce njeno

Da li naš susret tajnu ima
ne raspoznajem znak ni dobar ni loš
jer razum poruke ne prima
a srce se ne budi još

dok zrikavci pevaju
ptice mi se noćne javljaju
i trava se sprema na počinak
reka šušti davni stih
„ti si moja muzika“

ne raspoznajem znakove još
ali osećam te
u svakom dahu vetra

nije me lako voleti
ne može se sa mnom
 u dubinu
isuviše sam neprilagođena
za ovaj svet
previše pravila i morala
previše zabrana
u samom ljudskom umu

ne može se sa mnom
nema tamo ono što tražite
nema materijalnog
samo duša
to je sve što imam

možda me lome sitnice
glas tvoj drag
ptice sećaju na sreću...

nije li užitak u prirodi
nešto poput orgazma
i bolje...
nisu li snovi  ista stvarnost
u paralelnom  svemiru
gde se srećemo često...

ovaj svet je tako ograničen
ljudskim pravilima
novcem, bogatstvom...

zato me lome sitnice
ljubav koja ograničava sebe
uronjena u materijalno...

no može se i voleti
bez reči, dodira, pogleda,
obećanja...
sasvim jednostavno
voleti se
tek tako...

Volim te
na neobično običan način
neobično običnom ljubavlju
sačuvanoj
kroz neke prethodne živote
gde sretale smo se

Eh kad bi znala
sve tajne svemira
pa da odmah znam
sve kroz vekove o tebi
o sebi
ovako se još samo
nalazimo u snovima
i raspoznajemo glasovima
a ko plavi cvet smo
što se utapa u boju neba
samo što još uvek
sve mu je novo
posle prvog otvaranja latica

ćutim zbog

sebe

 tebe

            drugih

daleki predeli

nestvarni gradovi

tražim te

a kada sretnem

ne znam ko si

zašto

ova virtuelna stvarnost

budi  strast

vežbam strpljenje

kazaće mi se

sve u svoje vreme

ionako je sve ovo

svet snova dalekih