poezija trenutka

možda me lome sitnice
glas tvoj drag
ptice sećaju na sreću...

nije li užitak u prirodi
nešto poput orgazma
i bolje...
nisu li snovi  ista stvarnost
u paralelnom  svemiru
gde se srećemo često...

ovaj svet je tako ograničen
ljudskim pravilima
novcem, bogatstvom...

zato me lome sitnice
ljubav koja ograničava sebe
uronjena u materijalno...

no može se i voleti
bez reči, dodira, pogleda,
obećanja...
sasvim jednostavno
voleti se
tek tako...

Volim te
na neobično običan način
neobično običnom ljubavlju
sačuvanoj
kroz neke prethodne živote
gde sretale smo se

Eh kad bi znala
sve tajne svemira
pa da odmah znam
sve kroz vekove o tebi
o sebi
ovako se još samo
nalazimo u snovima
i raspoznajemo glasovima
a ko plavi cvet smo
što se utapa u boju neba
samo što još uvek
sve mu je novo
posle prvog otvaranja latica

ćutim zbog

sebe

 tebe

            drugih

daleki predeli

nestvarni gradovi

tražim te

a kada sretnem

ne znam ko si

zašto

ova virtuelna stvarnost

budi  strast

vežbam strpljenje

kazaće mi se

sve u svoje vreme

ionako je sve ovo

svet snova dalekih